Zadržati, dodati ili promeniti? Lična odluka o prezimenu posle udaje

Odluka kako će se žena prezivati nakon stupanja u brak jedna je od onih koja, naizgled jednostavna, otvara čitav lavirint emocija, porodičnih dinamika i društvenih očekivanja. Promena prezimena ili zadržavanje devojačkog prezimena nije samo formalnost; za mnoge žene to je pitanje ličnog identiteta, pripadnosti i poštovanja prema sopstvenom poreklu. U ovom tekstu ćemo istražiti različite aspekte ove teme, oslanjajući se na širok spektar iskustava i mišljenja.

Emotivna pripadnost i veza sa porodicom

Za mnoge žene, devojačko prezime predstavlja mnogo više od slovne kombinacije u ličnoj karti. Ono je neodvojivi deo njihovog bića, nosilac najlepših uspomena iz detinjstva i simbol neuslovne ljubavi i podrške primarne porodice. Kao što jedna sagovornica ističe, prezime je ono što je vezuje za ljude koji su je odgajili, voleli i učinili osobom kakva je danas. "Zato mi je jako drago što sam zadržala svoje prezime jer to su ljudi koji me vole, koji su me odgajili, za to prezime me vezuju najlepše uspomene", kaže ispitanica. Osećaj da bi promenom prezimena izgubile deo sebe ili "izdale" svoju porodicu vrlo je jak i često je glavni motiv da se prezime zadrži ili doda uz muževljevo.

S druge strane, postoje žene koje promenu prezimena doživljavaju kao simbol novog početka i stvaranja zajedničkog identiteta sa partnerom. Za njih, uzimanje muževljevog prezimena nije gubitak, već bogaćenje, znak da su postale deo nečega većeg - sopstvene porodice. "Ja sam toga dana obogatila sebe, nisam izgubila ni vezu sa svojom primarnom porodicom, još uvek sam i ćerka i sestra", ističe jedna od njih. Ovde se radi o potpuno drugačijem, ali podjednako legitimnom, emotivnom odnosu prema svom prezimenu.

Pritisak okoline i patrijarhalni obrasci

Bez obzira na lični izbor, žene se često susreću sa pritiskom okoline. Taj pritisak može doći iz muževe porodice koja promenu prezimena smatra obavezom i znakom poštovanja, od strane prijatelja ili kolega koji ne razumeju drugačiji izbor, pa čak i od drugih žena koje osuđuju. "Njegova porodica se kao smirila, ali ne propuštaju priliku da mi spuste, da me uvrede, da budu neprijatni", podelila je iskustvo jedna žena koja je zadržala svoje prezime. Čak i kada je odluka doneta iz najdubljih ličnih razloga, društvena osuda može biti izuzetno bolna i izolujuća.

Interesantno je da se najčešći prigovori i "saveti" odnose na decu. Argument "Šta ćeš reći deci zašto se prezivaš drugačije?" ili "Lepo je da se cela porodica preziva isto" često se koristi kao ultimativni dokaz da je uzimanje muževljevog prezimena jedino ispravno. Međutim, kako primećuju neke sagovornice, ovo je relativno - deca će se, čak i ako majka uzme očevo prezime, eventualno udati i možda promeniti svoje, pa se "isto" prezime ipak neće zadržati zauvek. Ovakva rasprava otkriva koliko je naše razmišljanje i dalje duboko ukorenjeno u patrijarhalnim shvatanjima gde se prezime posmatra kao oznaka vlasništva i kontinuiteta muške loze.

Praktični i birokratski izazovi

Osim emotivne komponente, odluka o prezimenu nosi i niz praktičnih implikacija. Postupak promene prezimena podrazumeva zamenu svih dokumenata - lične karte, pasoša, vozačke dozvole, bankarskih kartica, diploma (iako se one ne moraju menjati, što mnogi ne znaju), itd. To je birokratski zahtevan i vremenski dugotrajan proces. Žene koje odluče da dodaju muževljevo prezime na svoje nailaze na dodatne komplikacije, jer se u nekim institucijama ta opcija tretira drugačije od potpune promene, što može dovesti do nesporazuma i dužeg čekanja.

Pojavljuju se i anegdote o problemima u zdravstvenom sistemu, gde različiti dokumenti sa različitim prezimenima (devojačkim, udatinim, kombinovanim) mogu stvoriti zabunu oko identiteta pacijenta. "Na nekim pregledima piše Marija Ivanović, a na nekim Marija Ivanović Petrović... mogu da je cimaju za gluposti", primećuje jedna od učesnica diskusije. Ovi praktični problemi realni su i mogu značajno da otežaju svakodnevni život.

Promena identiteta i "svadbeno ludilo"

Mnoge žene opisuju osećaj čudne disocijacije ili "krize identiteta" nakon promene prezimena, čak i kada je to bila njihova svesna i željena odluka. "Trebalo ste da čujete kako sam to jedva izgovorila na venčanju, ostala sam skoro bez daha... osećam ono što sam ubeđivala devojke da nema smisla - da sam ja sad neka druga osoba", priznaje jedna mlada. Ovaj fenomen, koji neke nazivaju "svadbenim ludilom", ukazuje na to koliko je naše prezime duboko ukotvljeno u samopoimanje. Potpisivanje novim prezimenom može izazvati trenutak snažne emocionalne reakcije i potrebe za navikavanjem, koje može trajati mesecima.

Istovremeno, žene koje su zadržale svoje prezime takođe mogu osetiti nelagodu, posebno u situacijama gde se od njih podrazumeva da nose muževljevo. Osećaj da treba da se opravdavaju ili objasne svoj izbor može biti zamoran. "Zaključak: šta god da izaberemo, osećaćemo se čudno", zaključuje jedna od učesnica, što sugestivno sumira univerzalnost ovog emotivnog zamaha.

Brak kao partnerstvo i pravo na izbor

U srcu ove debate leži temeljno pitanje: šta brak zapravo predstavlja u 21. veku? Da li je to i dalje institucija u kojoj žena "ulazi u muževu porodicu" i menja identitet, ili je to ravnopravno partnerstvo dve individue koje stvaraju nešto treće - novu zajednicu? Sve više žena (i muškaraca) zastupa stav da je odluka o prezimenu isključivo ličan izbor žene, koji bi trebalo da poštuju i partner i njihove porodice.

Kako jedna sagovornica kaže: "Odluka je samo moja i tako je i bilo... samo pusti i uradi kako ti smatraš i osećaš da je za tebe ispravno." Ovaj stav podrazumeva i otvoren dijalog u paru. Muževljevo mišljenje je važno i treba ga saslušati, ali ne kao ultimatum, već kao deo zdrave komunikacije. Konačna odluka, međutim, ostaje na onome koga se ona najviše tiče - na ženi. Pitanje prezimena postaje tako test kvaliteta odnosa i pokazatelj koliko se u tom partnerstvu ceni individualnost i međusobno poštovanje.

Šta sa decom? Kompromisi i budućnost

Pitanje prezimena dece dodatno komplikuje odluku. Tradicionalno, deca dobijaju očevo prezime. Međutim, sve je češća praksa da deca nose oba prezimena, što je uobičajeno u španskom govornom području i sve više se prihvata i kod nas. Ova opcija omogućava da se priznaje i poštuje poreklo sa obe strane. "Volela bih da [deca] nose oba prezimena", izjavljuje jedna buduća majka. Ovakav kompromis može biti prihvatljiv rešenje za parove koji žele da istaknu jednakost oba roditelja u životu deteta.

Naravno, i ovde se mogu javiti nesuglasice, posebno ako jedan od partnera ima tradicionalnija shvatanja. Razgovor o prezimenu dece treba da bude deo šireg razgovora o vrednostima, očekivanjima i ulogama u porodici pre nego što se donese konačna odluka.

Zaključak: Tvoja odluka, tvoj identitet

Odluka da li zadržati, dodati ili promeniti prezime nakon udaje je duboko lična i emotivna. Ne postoji jedinstveno, univerzalno ispravno rešenje. Ono što je ispravno za jednu ženu, može biti potpuno pogrešno za drugu. Ključ je u tome da se odluka donese iznutra, iz sopstvenih uverenja i osećanja, a ne pod pritiskom tradicije, porodice ili straha od osude.

Kao što jedna od sagovornica mudro primećuje: "Svako treba da radi kako želi i da ima pravo na izbor... zamisli samo kako su jadni ti životi koji imaju vremena da blebeću o tvom izboru." Bilo da se odlučite za svoje, njegovo, oba ili čak da partner uzme vaše prezime, važno je da to bude vaš izbor, koji odražava vaš identitet i vrednosti u braku koji gradite.

Na kraju, prezime je važan, ali ipak samo jedan od mnogih elemenata koji čine bračnu zajednicu. Prava suština leži u ljubavi, poštovanju i podršci koje partneri pružaju jedan drugom - sa ili bez zajedničkog prezimena.